Sokolski Savez Srbije

Srpsko sokolstvo je fenomen koji opstaje tri veka. Traje i opstaje na prostoru gde se promenilo osam država, od Kneževine Srbije do današnje Republike Srbije. Menjali su se vladari, dinastije, režimi, uređenja, ideologije. Sokolstvo je, u protoku vremena, ne menjajući svoju suštinu, ostavilo jedan od dubokih tragova u istoriji našeg naroda tokom dugog perioda.

Prilike u Kraljevini Srbiji, a zatim i Kraljevini Jugoslaviji, uslovljene društvenim, ekonomskim, kulturnim, a pre svega političkim događajima i odnosima, u periodu s kraja osamdesetih godina 19. veka pa do okupacije početkom Drugog svetskog rata (1882-1941), bitno su uticale na pojavu i razvoj gimnastičkog, a potom i sokolskog pokreta.

Nekoliko godina ranije u slovenskim zemljama nezadrživo se širila ideja o oslobađanju naroda od uticaja germanizacije, zajedništvu i jačanju nacionalne i kulturne svesti. Ideja češkog filozofa i prednjaka Miroslava Tirša bila je da moralni i telesni preporod naroda budu okosnica u vežbanju i telovežbovnim nastupima sokola. To je doprinelo izrazitom razvoju sokolskog pokreta (od 1863) i ogromnom interesovanju za ovu organizaciju i izvan Češke, Moravske i Slovačke, u slovenskim zemljama, kod Poljaka, Rusa, Ukrajinaca, Slovenaca, Hrvata i drugih. Srpsko sokolstvo razvijalo se nešto kasnije, na više strana, prema prilikama i okolnostima u kojima je nicalo – drugačije u slobodnoj Kneževini, potom Kraljevini Srbiji, a drugačije na prostorima gde su živeli Srbi pod Austro-Ugarskom monarhijom.

Zajedničko u radu svih sokolskih društava bilo je da su sokoli vaspitavani u duhu principa izvornog sokolstva utemeljenih na ideologiji slovenstva, slobodarskim idejama i načelima građanskog društva koje je iznedrila francuska demokratska revolucija («Sloboda, jednakost bratstvo»), kao i filozofiji starih Helena (idealima sklada telesnog i duhovnog razvoja čoveka). Težilo se omasovljavanju pokreta, članovi su okupljani bez obzira na veru, stalež i narodnost, propagirane su ideje demokratičnosti i altruizma.

Pojava sokolstva u Srbiji (1891) vezuje se za odluku beogradskih gimnastičara da umesto nemačkog „turnerskog“ sistema gimnastike uvedu češki „sokolski“ sistem vežbanja. Na predlog sekretara društva dr Vojislava Rašića, da društvo prihvati sokolsku ideju, „Beogradskom društvu za gimnastiku i borenje“ menja se naziv u „Beogradsko gimnastičko društvo „Soko“. Ovo društvo su desetak godina ranije (1882) osnovali na inicijativu načelnika Sanitetskog odeljenja dr Vladana Đorđevića, a uz podršku Ministra prosvete i crkvenih poslova Milutina Garašanina, viđeni Beograđani Stevan Todorović, Milan Đ. Milićević, Laza K. Lazarević, Milorad Šapčanin, Mita Cenić i drugi. U osnivanju su učestvovali i vođe Liberalne, Napredne i Radikalne stranke Radivoj Milojković, Milutin Garašanin i Nikola Pašić. Oni su nastavili, odnosno obnovili delatnost „Prve srpske družine za gimnastiku i borenje“, ponikle iz „Slikarske škole“ akademika Stevana Todorovića (1857). Tokom sledećih deset godina ovo društvo je uticalo na osnivanje istovetnih društava po gradovima Srbije i odigralo važnu ulogu u školovanju učiteljskog gimnastičkog kadra.

Aktivnostima gimnastičara na uspostavljanju i razvoju sokolskog sistema vežbanja prethodio je duži period u Kneževini Srbiji u kome se misao o važnosti gimnastike i potrebi njenog uvođenja u osnovne škole, kao ravnopravnog nastavnog predmeta, teško probijala (prvi stručni kadar u predavanju gimnastike bio je oficirski kadar). Značajan doprinos u vođenju široke akcije da „vratolomna, teška i opasna“ gimnastika u školama izbori svoje pravo mesto dale su i znamenite ličnosti Vasa Pelagić, Živojin Žujović, Svetozar Marković, Josif Pančić.

U naprednoj i nezavisnoj Kraljevini Srbiji veliki uticaj na rad gimnastičkih i sokolskih društava imale su dve rivalske beogradaske gimnastičke organizacije – „Soko“ i viteška društva „Dušan Silni“ Ove dve struje se polarizuju oko ideje da li da se vežba po Tiršovom sokolskom, ili viteškom sistemu (sa obeležjima iz kulturne i političke istorije srednjevekovne Srbije). Zbog ovog rivalstva osnivala su se i sokolska i viteška društva. Ovaj rivalitet trajao je 18 godina, što je bilo štetno za srpsku gimnastiku i sokolstvo. Međutim, bez obzira na različita shvatanja i koncepte na kojima se temeljio njihov rad, i „Sokoli“ i „Dušanovci“ su u svojim nastupima izražavali brižnost prema narodu, plemenite namere i duh rodoljublja. Posle ujedinjenja društava „Soko“ i „Dušan Silni“, u jedinstven „Savez sokolskih društava „Dušan Silni“ (1910), srpsko sokolstvo sticalo je sve veći ugled. Tome su doprineli i dolasci čeških sokolskih učitelja i njihov angažman po gradovima Srbije. Naklonost sokolskoj ideji izražavao je i kralj Petar I Karađorđević.

I u zemljama preko Save i Dunava, pod Bečom i Peštom (na prostorima u Hrvatskoj i Slavoniji, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Dalmaciji), razvijalo se sokolstvo gde živi srpski narod, a počelo je osnivanjem prvog sokolskog društva „Srpski Soko“ (1904) i prve „Srpske Sokolske Župe Fruškogorske“ (1905) u Sremskim Karlovcima. I u Vojvodini gimnastika je krčila put sokolstvu, a afirmisali su je znameniti srpski lekari Laza Kostić, Jovan Jovanović Zmaj i Milan Jovanović Batut, propagirajući značaj vežbanja radi zdravlja. Izuzetan doprinos u osnivanju preko 60 sokolskih društava i četiri sokolske župe (Fruškogorske, Srpske Krajiške, Bosansko-Hecegovačke i Primorske župe), dao je neumorni dr Laza Popović, a podržavali su ga pesnici i književnici Aleksa Šantić, Jovan Dučić, Stevan Sremac, Sima Matavulj, Borislav Stanković, Svetozar Ćorović.
Sokolstvo je bilo neumorno u ostvarivanju glavnog zadatka da fizički osnaži i odneguje prosvećenog, kulturnog, nacionalno svesnog, moralnog i zdravog pojedinca. Prosvetiteljskim uticajima, posebno preko sokolske štampe, sokolska oranizacija je razvijala jaku i svestranu ličnost i stvarala kod sokola snažan osećaj nacionalne pripadnosti, socijalne jednakosti, bratstva bez obzira na rasnu, versku, nacionalnu i imovinsku pripadnost, ali i rodoljublja i slobode jer su godine u prvoj deceniji 20. veka na Balkanu bile teške i nemirne, jer se živelo u atmosferi diplomatskih pritisaka, iščekivanja ratnih zbivanja, vojnih i teritorijalnih raspleta.

Godine 1912. održan je veličanstveni masovni Šesti sveslovenski slet u Pragu. Na njemu su predstavnici svih srpskih sokolova, iz Kraljevine Srbije i zemalja pod Austro-Ugarskom, nastupali u velikom broju predstavljajući jedinstveno Srpsko sokolstvo. Na njemu se pokazala i rešenost za ujedinjavanjem svih sokola južnoslovenskih naroda. Ali, ova ushićenost kratko je potrajala zbog burnih događaja na Balkanu. Sokoli su, već naviknuti na istrajan i nimalo lak rad, spremni dočekali Balkanske i Prvi svetski rat. U ovim ratovima sokolstvo je dalo mnogo požrtvovanih boraca i podnelo velike žrtve za svoje nacionalne ideale i oslobođenje. U Kraljevini Srbiji u sokolskim društvima uglavnom je prekinut rad, ili je utihnuo, jer su sokoli među prvima regrutovani zbog svojih uverenja i sposobnosti, a srpskim sokolima pod Monarhijom austro-ugarske vlasti zabranile su rad. Sokolska društva su raspuštana, a imovina pljačkana, rasturana i uništavana od strane vlasti.

Čim je buknuo „Veliki rat“ sokoli su okupljali i organizovali jugoslovenske dobrovoljačke jedinice na raznim frontovima, a oni koji su na silu regrutovani dezertirali su iz austro-ugarske vojske i prelazili na srpsku ili rusku stranu. Sokoli su činili i veliku snagu u proboju Solunskog fronta. Zbog otvorenog patriotizma proganjani su i deportovani u zloglasne logore i kazamate, suđeno im je u Zagrebu, Banja Luci i Sarajevu tokom 1915. i 1916. godine u „veleizdajničkim procesima“, na kojima su etiketirani kao nosioci „velikosrpske propagande“, ili „učesnici srpske vojske“. Mnogi sokoli tada su internirani u logore i zbog iscrpljujućeg rada, mučenja, bolesti i gladovanja tamo su umirali. I u Sarajevu, posle atentata na Ferdinanda, austrougarske vlasti su obesile trojicu sokola, među kojima i načelnika pribojskog sokolskog društva Veljka Čubrilovića. Pod optužbom je bilo još 156 sokola za veleizdaju, među njima i dr Laza. Ne treba zaboraviti da su srpska vojska i srpski dobrovoljci, među kojima je mnogo sokolskih pripadnika i bivših zarobljenika, odigrali odlučujuću ulogu u odbrani Dalmacije i utvrđivanju severnih i zapadnih granica današnje Slovenije (1918).

Odmah posle proglašenja novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (Beograd, 1. decembra 1918), objedinjena je, iz „plemenskih“ (nacionalnih) sokolstava, jedinstvena sokolska organizacija. Time se i ostvario san i davna želja sokola južnoslovenskih naroda za ujedinjenjem u jednu državu i jednu sokolsku organizaciju. Tako se, na Prvom sokolskom saboru (na Vidovdan, 28. juna 1919. u Novom Sadu), vojvoda Živojin Mišić, vrhovni komandant armije i izaslanik regenta Aleksandra I Karađorđevića („Ujedinitelja“), obraća sokolima: „Vrhovni komandant naše vojske ubeđen je da će Sokoli biti pioniri, sa čijom će saradnjom naša lepa i prostrana kraljevina sazidati granitni bedem o kojega će se lomiti svi talasi naših neprijatelja“. Tom prilikom, na ovom saboru proglašen je ujedinjeni „Sokolski savez Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca“ i proklamovan temeljni princip i ideološki kredo „Jedna država, jedan narod, jedno sokolstvo“. Već sledeće godine naziv Saveza je promenjen u „Jugoslovenski sokolski savez“ (1920). Nekoliko posleratnih godina je bilo potrebno da pojedina sokolska društva obnove rad. Posle zavođenja Šestojanuarske diktature (1929), kada je uspostavljenja unitarna monarhija i proglašena Kraljevina Jugoslavija (3. oktobra 1929), krajem iste godine donet je Zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije (5. decembra 1929).

Sokolska organizacija će u narednom periodu, pod patronatom dinastije i države, napredovati, što će se odraziti i na društveno-kulturni preobražaj stanovništva u gradovima i selima. U organizaciji je jaka hijerarhija , pa se održavaju brojne gimnastičke akademije, nastupi na naraštajskim, župskim i pokrajinskim sletovima u zemlji, sveslovenskim i svesokolskim sletovima u Pragu, sletovima „Bugarskog junaka“ u Sofiji, sokolska gimnastička reprezentacija postiže najprestižnije rezultate na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama (najistaknutiji gimnastičar je Slovenac Leon Štukelj), u zemlji organizuju „sportske utakmice“, defilei, javni časovi, priredbe, koncerti, posela, svečanosti, humanitarne akcije. Osnivaju se knjižnice i čitaonice, sokolski bioskopi, horovi i orkestri, folklorne, lutkarske i pozorišne sekcije, rađaju se novi sportovi pod okriljem sokolstva. Sokolstvo je ostavljalo snažan uticaj na stanovništvo i činilo da im život protiče lepše, interesantnije i sadržajnije. Himna „Oj Sloveni“, sokolske uniforme, zavetovanje pred društvenom zastavom, takmičarski nastupi, putovanja, letovanja, prolivanje znoja u sokolanama i na letnjim vežbalištima koje su sami gradili, vrednosti su sokolstva koje su se urezale duboko u pamćenje brojnih sokolskih generacija.

Vizija srpskog kralja Aleksandra I Karađorđevića, da će u Kraljevini Jugoslaviji južnoslovenska sloga i bratstvo ojačati državu i osigurati od teritorijalnih pretenzija susednih država, vremenom se pretvorila u veliku iluziju. U stvaranju zajedničke države i dostizanju viših dometa na vojnom, privrednom i društveno-kulturnom planu, ova ideja bila je oličena i u dobro organizovanom sokolstvu, organizaciji podržanoj od dinastije, koja je promovisala ideju integralnog jugoslovenstva.

Marsejski atentat na jugoslovenskog Ujedinitelja i sokolskog pokrovitelja kralja Aleksandra I Karađorđevića nagoveštavao je da pristižu sumorna vremena, ne samo za sokolstvo, već i egzistenciju države i svakog njenog pojedinca. Pojavi unutrašnjih separatizama i nacionalizama pogodovale su i međunacionalne tenzije u Kraljevini Jugoslaviji, posebno podstaknute stvaranjem Banovine Hrvatske (1939), a Soko se tome odlučno suprotstavljao. Snagom duha i vere svojih članova u sokolsku ideju čvrsto je opstajao na svojim pozicijama, održavajući koheziju u organizaciji i podižući moral u narodu, zbog čega je trpeo i posledice. Tokom 1940. godine sokolska društva su organizovala predvojničke i vojne aktivnosti. Vežbačke aktivnosti zamenjene su odbrambenom obukom. Jugoslovensko sokolstvo bilo je prva društvena organizacija koja je bezrezervno sve svoje snage mobilisala u odbrani zemlje. Sokolstvo je početkom 1940. imalo oko 350.000 članova i na ovu armiju vežbača računalo se ozbiljno u odbrani zemlje, kao „drugi ešalon“ odbrane Kraljevine Jugoslavije.

Sokolsko članstvo poslednji put se masovno okupljalo na martovskim demonstracijama, a zatim i mitinzima, kada je izvršen puč i poništen Trojni pakt. Većina Sokola izbegla je pred okupatorom ili mobilisana, a sokolskoj organizaciji je zabranjen rad, pa su se sokolane zatvarale jedna za drugom. U vreme okupacije bilo je opasno biti sokol, nije bilo lako ni onima koji su imali bilo kakve veze sa sokolima. Kao i u Prvom svetskom ratu, sokoli su bili proganjani i hapšeni zbog svoje sveslovenske orijentacije kao opasan element po germanski „Novi poredak“ u Evropi. Po završetku Drugog svetskog rata sokolstvo nije obnovljeno, uprkos činjenici da se formiranje novog fiskulturnog pokreta i fiskulturnih društava u oslobođenoj Jugoslaviji oslanjalo na iskustvo sokolskih prednjaka Kraljevine Jugoslavije.

Sa ove vremenske distance može se reći da je vizija kralja Aleksandra I Karađorđevića bila zasnovana na idealizmu i nerealnim očekivanjima da će vremenom, u dobro uređenoj kraljevini zaživeti južnoslovenska sloga i bratstvo, ojačati jugoslovenska država i osigurati se od suseda i njihovih teritorijalnih pretenzija. Ovi snovi bili su oličeni u sokolskom pokretu, jer je Soko uzleteo na više domete kulture, obrazovanja, vaspitavanja, zdravlja kroz organizovan sistem druženja, vežbanja, sletskih nastupa, svečanosti i takmičenja. Nažalost, poslednje utakmice koje su sokoli igrali bile su na braniku otadžbine. Poslednji zadatak bio je da sokolstvo bude kohezioni i mobilišući faktor u stanovništvu. U burnoj prošlosti bilo je puno prilika kada je organizacija Soko delila sudbinu svoje države i svog naroda i u sudbonosnim danima opravdavala, pored drugih, i patriotske atribute više nego sportskog pokreta. Kasnije, voljom države u novom društveno-kulturnom sistemu, Soko je odbačen i zaboravljen, posrće skresanih krila, iako je narodu i pojedincu oduvek mislio i činio najbolje, i proći će pola veka do njegovog vaskrsnuća.

Nekoliko decenija kasnije, u Pragu, 1993. godine, obnovljeno je Svetsko sokolstvo, kao naslednica i nastavljač Sveslovenskog, a zatim Svesokolskog saveza. Sokolska župa Beograd obnovljena je 1995, i iste godine obnovljen je i časopis „Oko sokolovo“, a tri godine kasnije osnovaće se Savez Soko Srbije (1998) (od 2017. god. Sokolski Savez Srbije). U Svetski sokolski savez srpski Soko je primljen u vreme održavanja Trinaestog svesokolskog sleta u Pragu, na kome je bilo učesnik (jula 2000. godine), što je potvrđeno oktobra 2000. godine, tako Soko Srbije postaje jedanaesta članica Svetskog Sokolskog Saveza. Od tada Soko Srbije održava sletove u Beogradu i ima svog predstavnika u predsedništvu Svetskog sokolstva.

U Savezu je trenutno 18 društava, sedam iz Beograda, zatim, Pančeva, Novog Sada, Sremske Mitrovice, Bora, Smedereva, Sefkerina, Batajnice, Vršca, Šapca, Sremskih Karlovaca, Stare Pazove, sa oko 2000 aktivnih članova. Pored pomenutih sletskih okupljanja, koja imaju i tradicionalni karakter, sokolska društva su, pored svojih redovnih sadržaja koji su limitirani uslovima u kojima rade i opstaju, aktivna u međusobnim susretima sokolskih društava na kojima se održavaju izleti, gimnastičke revije i takmičenja, dani atletike, gimnastičko-atletski višeboji, plesne revije, povremeni seminari, gimnastički kampovi, javni časovi na gradskim trgovima, kao i učešća na inostranim sletovima u Sloveniji, Slovačkoj, Češkoj, Švajcarskoj...
Mnoga društva nemaju ni najskromnije uslove za vežbanje, a pojedina plaćaju zakup kancelarijskog prostora, onog koji im je nekada oduzet, u sokolskim domovima koje su sopstvenim snagama i prilozima izgradili. Kakve li tužne ironije. Svojstveno nekadašnjem sokolstvu, njihova nada u bolje dane i više razumevanja društvenih subjekata za bolji tretman, iznad je svih očekivanja.

Stanje i perspektive u sokolstvu danas nisu ohrabrujuće, ulažu se veliki napori sokolskih radnika da se održi aktivnost po društvima, uz minornu podršku države i lokalnih samouprava. Društvo ne poznaje i ne prepoznaje vrednosti sokolstva. U ovakvim uslovima ne može se govoriti o razvoju sokolske organizacije, već o opstanku.

Podrška države u ovom trenutku neophodna je i presudna pretpostavka za dalji opstanak i uspešnost sokolstva. Osim što bi se simbolično negovale tradicionalne vrednosti iz naše istorije i kulture, nalaženje mesta sokolstvu u opštem sistemu fizičke kulture i podrška njegovom razvoju odrazila bi se pozitivno na rešavanje brojnih pitanja: dopuna školskom fizičkom vaspitanju onih sadržaja kojih nema u školi i klubovima (plesne sekcije, korektivna gimnastika, razvojna gimnastika, rekreativni sadržaji, atletika, višeboji, poligoni okretnosti, akcije plivanja, osvajanje sportskih značaka), takođe i obuhvata i tretmana školske dece koja nisu aktivna u van školskim aktivnostima itd. Ne zaboravimo da u ime najmlađih odluke donose roditelji, oni određuju šta je korisno za njihovu decu, zato treba pokrenuti i ogovarajuće forume roditelja. Važno je i da se deca ne opterećuju sličnim aktivnostima (bilo je ovih problema i u nekadašnjem sokolstvu). Uz postojeći nastavni kadar angažovali bi se mladi nezaposleni stručnjaci u školama i sokolskim društvima. Savez Soko Srbije trebalo bi da ima mesto u inicijativama definisanja zajedničke platforme, a potom i strategije razvoja sporta i rekreacije u Srbiji.

Sokolstvo, fenomen kroz tri veka, traje i opstaje.

Sokolski maratonci i danas istrčavaju svoje počasne krugove.

Sokolskim pozdravom «Zdravo»!

Priredio prof. dr Vladan Vukašinović